nedjelja, 24. srpnja 2016.

Sve o filmu

02:22:00
Add Comment
Film je umetnost, često nazivana sedmom umetnošću jer je najmlađa od sedam umetnosti.
Za godinu nastanka filma kao pokretnog sadržaja na filmskoj traci obično se uzima 1895, mada je njegov razvoj evolucioan. Često se naziva sedmom umetnošću (do tada se smatralo da postoji samo šest grana umetnosti), a taj naziv je prvi upotrebio Rićoto Kanudo 1911. godine, u „Manifestu sedme umetnosti“. Kao pioniri filma uzimaju se braća Limijer. Oni su zapravo pioniri dokumentarnog filma i/ili realističnog (mimetičkog) pristupa filmu, dok je vašarski opsenar Žorž Melijes pionir fantastičkog pristupa filmu.
Utisak pokretnih slika se bazira na fizičkoj osobini ljudskog oka-retinalnoj perzistenciji (lat. persistentio retinalis). Naime, mrežnjača (retina) ljudskog oka ima osobinu da produžava trajanje svetlosne draži oko 1/10 sekunde nakon njenog prestanka. Ako vidimo nekoliko statičnih slika koje se brzo smenjuju, prethodna slika nam se „stapa“ sa sledećom i, u slučaju filmskog zapisa, imamo iluziju kontinuiranog kretanja- mada se film sastoji iz niza statičnih slika.

Istorija filma

Film, kao najmodernija umetnost u velikoj meri zavisi od nauke i tehnologije. Nastaje i razvija se u uskoj vezi sa razvojem industrijske tehnologije, optičke iluzije i težnjom za predstavljanje pokreta. Praistorija filma je lavirint otkrića, izuma, parcijalnih rešenja i mnogih neuspeha. Neka od njih su bili slučajna, druga su došla kao rezultat paralelnih istraživanja u nauci i tehnologiji, ali vrlo malo rešenja je stiglo iz namenskih istraživanja u cilju predstavljanja pokretne slike. Počeci filma se odvijaju po zakonu evolucije, gde svaki novi mehanizam ili otkriće pokreće novi talas pokušaja u eksperimenata, u nekim slučajevima radi se o rekreativnoj nameri, a u drugim ciljevi i namere su čisto naučne prirode. Većina istraživača i začetnika filma su posmatrali pokretnu sliku kao naučni instrument, koji će pomoći naučnicima da lakše shvate svoja naučna istraživanja. Luj Limijer je jednom izjavio: „moje delo je uvek bilo orijentisano prema naučnim istraživanjima. Nikada se nisam identifikovao sa onim što se zove produkcija“.

Prvi film

Prvi film nastao je pre više od sto godina. Njegovi tvorci su braća Limijer. Prvi film prikazan je u Parizu, 28. decembra 1895. godine. Trajao je svega nekoliko minuta i predstavljao je dolazak voza na železničku stanicu. Prilikom projekcije ljudi su, videvši da im voz ide u susret, počeli da vrište i beže po sali, ne znajući da je to samo projektovano na platnu. Isti film je u Srbiji prikazan šest meseci kasnije, 1896. godine u kafani braće Savić kod zgrade albanije, „Kod zlatnog krsta“.
Za prvo srpsko filmsko ostvarenje proglašen je film pod nazivom život i delo Besmrtnog Vožda Karađorđa u režiji Čiča Ilije Stanojevića.

Doba nemog filma i dolazak zvuka

Zvezde nemih filmova su umele da se izražavaju bez reči, koristeći ruke i izraze lica na pomalo prenaglašen način. Otkrićem zvučnih filmova 1927. godine sve se promenilo. Mnogi glumci koji su imali izražen strani naglasak ili piskave glasove ostali su bez posla, kao na primer DŽon Gilbert (1899 – 1936), neprikosnovena zvezda nemog filma ili Poljakinja Pola Negri (1894 – 1987). Mnogi filmski umetnici snimali su prvo sliku, a zvuk dodavali naknadno. Kasnije su se dosetili da mikrofone sakriju u dekoru, ali je i ta ideja imala jedan propust, glumci nisu smeli mnogo da se pomeraju. Tek kad su mikrofone okačili o naročite pecaljke koje mikromani pomeraju, kao što se i danas radi, zvučni filmi su snimani bez teškoća.

Unapređenje filmske industrije

U početku, filmovi su bili kratki, nemi (bezvučni) i crno-beli. Unapređenjem tehnologije, unapređen je i film. Krajem 20. veka nastali su prvi filmovi savremene tehnologije koji deluje realnije u odnosu na njihove prethodnike. U teškim i opasnim scenama angažovani su kaskaderi, a eksplozije su nameštene pomoću specijalnih efekata. U postprodukciji su neki delovi kompjuterski obrađivani. Tako je film unapređen i modernizovan. Jedan od prvih ovakvih filmova je „King Kong“ (1933.) u kome je lutka gorile veličine 60 centimetara animacija i računarskom obradom izgledala veća od NJujorških solitera.

Filmski žanrovi

Teorija filma poznaje razvrstavanje ili kategorizaciju filmova prema nekim osobinama na vrste, filmske žanrove. Kategorizacija nije jedinstvena već se prema nekim elementima može vršiti u odnosu na:
  • mesto filmske radnje
  • vrste filmske atmosfere i emocija
  • format ili tehnika filma
mada se pojednostavljeno može podeliti na

Akcioni film

Akcioni film ili samo akcija je filmski žanr u kome akcione sekvence, poput borbe, kaskaderskih scena, automobilskih potera ili eksplozija, imaju prednost pred elementima kao što su karakterizacija ili kompleksna priča. Akcija obično uključuje individualne napore od strane heroja, što je u suprotnosti s većinom ratnih filmova. Žanr je blisko povezan sa žanrovimatrilera i avantura.

Podžanrovi

  • Akciona drama – Kombinuje akcione elemente s ozbiljnim temama, karakterizaciju i emocionalni naboj. Ovaj podžanr može se naći u samim počecima akcionog filma. Treći čovek Kerola Rida bila je nagrađivana preteča ovog podžanra. SerijalFrancuska veza smatra se uskrsnućem ovog podžanra. Dobri primeri su i Poroci Majamija i Vrućina Majkla Mena.
  • Policajci ortaci – Dva dijametralno suprotna policajca (ili neke varijacije tipa policajac i kriminalac) udružuju se kao glavni protagonisti. Najbolji primeri su Gas do daske, Loši momci, 48 sati, Smrtonosno oružje i Tango i Keš.
  • Akciona komedija – Kombinacija akcije i komedije obično temeljene na partnerima različitih karakteristika ili neobičnom okruženju. Akcijska komedija kao podžanr oživela je sa popularnošću serijala Smrtonosno oružje u osamdesetima i devedesetima. Dobri primjeri su i Loši momci, Gas do daske i Policajac sa Beverli Hilsa.
  • Akcioni triler – Elementi akcije/pustolovine (automobilske potere, pucnjave, eksplozije) i trilera (preokreti u priči, napetost, junak u opasnosti). Mnogi filmovi o DŽejmsu Bondu postali su klasici ovog popularnog podžanra kao i Smrtonosno oružje, Smrtonosno oružje 2, Smrtonosno oružje 3 i konačno Smrtonosno oružje 4. Kao dobar primjer može poslužiti i filmski serijal o DŽejsonu Bornu sa Metom Dejmonom, Bornov identitet, Bornova nadmoć i Bornov ultimatum.
  • Pljačka – Protagonisti izvode pljačku, ili iz altruističnih namera ili kao antijunaci. Film Samo jednom se živi, temeljen na poduhvatima Boni i Klajda, bio je jedan od prvih primera ovog podžanra. Od ostalih primera, treba izdvojiti Dobar posao u Italiji, Vrelinu i Okeanovih jedanaest.
  • Umri muški scenario – Priča se odvija na zatvorenoj lokaciji – u zgradi ili vozilu – opkoljeni ili pod pretnjom neprijateljskih agenata. Ovaj podžanr počeo je s filmom Umri muški, ali je postao popularan u Holivudu zbog odaziva publike i relativne jednostavnosti setova. Među filmovima koji su kopirali Umri muški formulu bili su Pod opsadom, DŽon Kju,Konačna odluka, Vazduhoplov jedan, Brzina, a po nekim mišljenjima čak i Titanik.
  • SF akcija – Bilo koji od podžanrova akcionog filma može biti smješten u SF okruženje. Ratovi zvezda počeli su koristiti ovu kombinaciju akcije i futurističkog okruženja u sedamdesetima, po uzoru na serijale iz tridesetih i četrdesetih kao što jeFleš Gordon. Eksplozija naučno-fantastičnih akcionih filmova usledila je u osamdesetima i devedesetima s filmovima kao što su Peti element, Matriks, Razbijač, Osmi putnik, Terminator i Serenity – Bitka za budućnost.
  • Akcijski horor – Kao što je to slučaj sa SF akcijskim filmovima, bilo koji podžanr može se kombinirati s elementima horor filmova kako bi se stvorilo ono što je postalo samostalan popularni akcijski podžanr. Čudovišta, roboti i mnogi drugi elementi horora korišteni su u akcijskim filmovima. U osamdesetima je film Aliens filmofile upoznao s potencijalnim hibridom znanstvene fantastike, akcije i horora koji je ostao popularan do današnjih dana.
  • Devojke s oružjem – Ovaj podžanr se fokusira na akcione elemente, samo iz ženske perspektive.

Drama

Drama je filmski žanr koji najviše zavisi o unutrašnjem razvoju stvarnih likova koji se suočavaju s emocionalnim temama. Dramske teme kao što su alkoholizam, narkomanija, rasne predrasude, religijska netolerancija, siromaštvo, kriminal i korupcijastavljaju likove u sukob sa njima samima, drugima, društvom i čak prirodnim fenomenima.
Ovaj filmski žanr u suprotnosti je s akcijskim filmom, koji se oslanja na dinamičnu akciju i fizički sukob, ali i na površinsku karakterizaciju.[2] Svi filmski žanrovi mogu uključivati dramske elemente, ali obično se filmovi koji se smatraju dramskim fokusiraju uglavnom na dramu glavnog sukoba.

Komedija

Komedija je filmski žanr čiji je osnovni zadatak da izazove smijeh kod publike. Ona se bavi smiješnim ljudskim karakterima, osobinama i situacijama, i usmjerena je na ismijavanje čovjekovih mana i slabosti, kao i negativnih pojava u društvu i životu. Osnovni elementi filmske komedije su komični karakteri (likovi), komične situacije i komični dijalog. Prožeta je i elementima ironičnog, poetskog, humorističkog, satiričnog, grotesknog, tragikomičnog, crnohumornog itd. Razvila se iz nijeme burleske u veliki broj podvrsta, preko apsurdne komedije, sentimentalne komedije sa muzikom i plesom, porodične komedije, muzičke komedije, komedije „bijelih telefona”, ležerne građanske komedije, ljubavne komedije itd. Specifično filmska osećanja smiješnog u filmu, savremeni film postiže stvaranjem filmske satire i karakternim glumačkim kreacijama, razvijanjem rediteljskih mizanscensko-montažnih komičnih riješenja, snažnom vizuelnom dinamikom, novom „zvučnom pantomimom” i upotrebom elemenata burleske i slepstika.

Tipovi komedije

Komedije se generalno dijele u dvije grupe: komedija led (sa dobro tempiranim gegovima, šalama ili skečevima) i komedija situcije koja se javlja unutar priče. Obe vrste se mogu javljati zajedno i obično se preklapaju. Podvrste se javljaju u sintezi sa drugim žanrovima: mjuzikl komedija, horror komedija i tiler komedija. Komedija je podjeljena i u različite podvrste tj. podžanrove: kao što su romantična komedija, krimi, sportska, tinejdžerska, vojna, komedija društvenih klasa itd. Postoji takođe mnogo različitih vrsta, tipova i oblika komedije.

Slepstik komedija

Slepstik je komedija improvizacije, nasilja i destrukcije, kombinacija komedije del arte, vodvilja, pantomime i cirkusa. To je najdinamičniji žanr u ranom periodu kinematografije. Prvi film je „Poliveni polivač”(1895), Luja Limjera. Zbog velike popularnosti kod publike, ubrzo su ga razvili čuveni klovnovi nemog filma: Harold Lojd, Čarli Čaplin, Baster Kiton, Feti Arbakl, Mejbel Normand, Stanlio i Olio itd. Čisti slepstik, destruktivan i bez humanosti, izvanredno je razvio i popularisao Mek Senet, naročito u filmovima u kojima je glavnu ulogu igrala grupa Kistonovih policajaca. Senetovi slepstik filmovi nisu ni komedije situacije ni karaktera, već se sastoje od vizuelnih šaljivih iznenađenja (gegova) i neverovatnih zbivanja. Smešno živi u jednom nerealnom svetu, gde obična logika ne važi. Koristi se magija trikova i montažnih efekata da bi se stvorila smešna kombinacija oštrog kontrasta između onog što se vidi na ekranu i sveta realnosti, čije konvencije više ne sputavaju percepciju i maštu gledalaca. Sastoji se od niza vizuelno atraktivnih gegova, čija je osnovna funkcija da zasmeju publiku grubom, primitivnom šalom uz redovno srozavanje dostojanstva junaka. Glavni elementi fabule su besomučne jurnjave i zbrke u kojima se svi sudaraju, tuku i padaju, gađaju tortama i lepljivim materijalima, kupaju u odelu, gutaju predmete, preoblače se itd. Slavko Vorkapić je tvrdio da se u slepstik komediji kretanje ne iscrpljuje samo u jednom kadru, već se produžava u sledećem i kulminira u opštoj vizuelnoj dinamici filma. Po pravilu, ima više kinestetičnosti nego filmovi sa većim umetničkim ambicijama. Rodonačelnik ovog žanra u Francuskoj bio je Max Linder. Iz epohe nemog filma, slepstik se nastavlja i u zvučnom filmu. Dijalog je postao dodatni faktor uspeha, na primer, filmovi Čarlija Čejsa, Edgara Kenedija, Abota i Kosteloa, i naročito braće Marks. U Holivudu 40-ih godina, slepstik postoje suptilniji, a poznate zvezde su Deni Kej i Bob Houp. Džeri Luis je zvezda 50-ih godina, u francuskoj su popularni Luj de Fines, Pjer Eteks i Žak Tati, a u Italiji – Toto. Za 60-te godine, karakteristični su filmovi „Taj ludi, ludi svet” (1963),Stenlija Kramera i „Ti veličanstveni ljudi u svojim letećim mašinama” (1965), Kena Anakina. U Jugoslaviji 80-ih godina, slepstik stil glume uspešno neguju Nikola Simić i Milan Gutović u seriji filmova „Tesna koža”. Recimo još da su „Maska” i „Ace Ventura” takođe oblici slepstik komedije u savremenom filmu. U crtanom filmu kao primjer možemo uzeti „Road runner” i Tom i Džeri.

Skrubol komedija

Vrsta američke filmske komedije koja se razvila 30-ih godina. U njoj su dominirale teme iz bračnih života srednjih i viših slojeva društva. Postupci glavnih likova su bili ekscentrični (uvrnuti), što je stvaralo neočekivane situacije po njih, a dijalog je sadržavao mnoštvo erotskih aluzija i dosetki, u smislu rata polova. Nastanak ove komedije podudara se s vremenom duboke ekonomske krize i velike socijalne nesigurnosti, kada su mnoge stvari u životu ljudi bile dovedene u pitanje ili postajale besmislene. Radnja se u ovim filmovima razvijala u brzom tempu, što je ostvarivano, u prvom redu, ritmizacijom dijaloga. Kraj im je bio uvek frenetičan, sa naglim hepiendom, koji je delovao ironično u odnosu na sve ono što se prethodno događalo. Antologijski primeri ovoga žanra su filmovi „Dogodilo se jedne noći” (1934) Frenka Kapre, „Silom dadilja” (1938) Hauvarda Hoksa, ili komedije Prestona Stargesa (“The Great McGinty”, 1940 i “The Miracle of Morgan’s Creek”, 1944. Još neki primjeri skrubol komedije:
  • How to Marry a Millionaire
  • Neki to vole vruće
  • What’s Up, Doc?
  • A Fish Called Wanda
  • You’ve Got Mail
  • How to Lose a Guy in 10 Days
  • Zavedi me, razvedi me

Romantična komedija

Vrsta filmske komedije koja pored humora sadrži i setnu ili nostalgičnu radnju. U njima se prikazuju likovi koji prolaze kroz razna iskušenja, pri čemu njihova osećanja bivaju ujedno i smešna i tužna. Njihovi postupci su komični, a situacije u kojima se nalaze, izazivaju saosećanje prema njima. Likovi su skloni sanjarenju i sublimiranju svojih ideala. Osnovna ideja romantične komedije je da se dvoje ljudi sretnu i uprkos privlačnosti koja je gledaocima vidljiva, oni ne mogu biti zajedno iz nekih unutrašnjih razloga (ili se jedno drugom ne sviđa ili jedno od njih je zaljubljeno u neku drugu osobu otd.) Ipak na kraju, nakon mnoštva komičnih situacija, jedno od njih shvata da su oni ipak idealan par, što na kraju i postaju. Naravno kraj ne mora uvijek biti ovakav postoje razne varijacije i različiti krajevi.(npr. Venčanje mog najboljeg prijatelja)
Još neki primjeri romantične komedije

CRNA KOMEDIJA

Vrsta filmova koji u mračnim i opasnim stranama života otkrivaju ono što je smešno ili ih, pak, čine smešnim. Sadrže agresivnu ironiju kojom se zlo u čoveku ili društvu podvrgava ruglu. Najčešće su to triler komedije i komedije strave i užasa, puni jezovitih događaja, zločina, smrti, nasilja i pretnji, verskih i rasnih predrasuda, ali i komedije u kojima se prikazuju sumorna i besperspektivna društvena situacija običnog čoveka ili čitave civilizacije, s tim što sve to prerasta u zabavu, iako se pesimistički ton zadržava u njima. To su filmovi u kojima dominira tzv. crni humor. Dakle stvari koje bi u realnom životu bile prihvatane kao ozbiljne(smrt, ubistvo., bolest, silovanje, ludilo, teror, zavisnost o drogama itd.) u ovoj vrsti komedije se tretiraju na komičan i satiričan način. Primjeri ovoga žanra su filmovi „Arsenik i stare čipke” (1942), Frenka Kapre, „Gospodin Verdu” (1947), Čarlija Čaplina i „Nevolje sa Harijem” (1956), Alfreda Hičkoka. Dvije crne komedije koje ulaze u sam vrh su “DR. Strangelove” Stenlija Kjubrika i “M.A.S.H.” Roberta Altmana. Primjeri crne komedije:

GROOS-OUT KOMEDIJA

To je jedna podvrsta crne komedije koja u samom nazivu označava nešto što vas treba načiniti bolesnim ili da izazove mučninu kod gledaoca. Dakle, to bi bila komedija koja na najbolesniji način izaziva smijeh kod gledaoca, obično u seksualnom ili toalet fazonu. Npr. u filmu „American pie“ jedan od likova vodi ljubav sa pitom, ili u filmovima „Dumb and Dummer“ i jedan od likova na vrlo degutantan način obavlja nuždu u toaletu.
  • Animal house
  • Road trip
  • Ajs Ventura
  • Bad Santa
  • The nutty professor

PARODIJA

Vrsta zabavnog, komercijalnog filma koji na komičan i podsmešljiv način oponaša neko drugo, ozbiljno filmsko ili drugo umetničko djelo, obično tako što zadržava oblik i formalne odrednice dela koje parodira, a u njih unosi nov, komičan sadržaj. Cilj parodije je da ismije stil, konvenciju ili motiv ozbiljnog dela. Nikad nije bila važan filmski žanr. Zanimljiv primjer parodije na žanrovske konvencije sreće su u kubanskom filmu „Avanture Huana Kinkina“ (1967), Garsije Espinose. Tek početkom 70-ih godina, u SAD su se pojavili novi talenti neobičnog, „iščašenog“ humora, Mel Bruks, Džin Vajlder i dr Bruks često parodira poznate američke žanrove: vestern („Blazing Saddles“, 1974), horor („Young Frankenstein“, 1974), hičkokovski triler („Hignh Anxiety“, 1977) ili akcioni film („Robin Hood: Men in Tights“, 1993), ili „Naked gun“ (1975), Džeka Smajta i „Ima li pilota u avionu?“ („Airplane“, 1980), Džima Abrahamsa, Dejvida Cukera i Džerija Cukera, „Airplane II“ (1982), Kena Finklmena, duhovite parodije na filmove katastrofe itd. Lik Džejmsa Bonda uspešno su parodirali Dejvid Niven, Din Martin, Džejms Kobern i Vudi Alen. Kod nas je parodije s manje uspeha snimao Radivoje-Lola Đukić, na primer, parodija vesterna „Zlatna praćka“ (1967) Još neki primjeri parodija:
  • Blazing Saddles
  • Young Frankenstein
  • Naked Momma from the porn movie
  • The Naked Gun: From the Files of Police Squad!
  • Robin Hood: Men in Tights
  • Team America: World Police

KOMEDIJA SITUACIJE

1. Na televiziji, komedija situacije predstavlja poseban žanr TV serija, vrlo zastupljenih i popularnih na programu mnogih televizija u svetu. Popularni naziv za ovu vrstu komedije je sitkom (engl. sitcom). Najčešće se u njima prati svakodnevni život jedne porodice koja neprestano zapada u smešne situacije, zbog neke nesmotrenosti, netaktičnosti ili dečijih nestašluka. Neke od ovih serija održale su se na američkim televizijskim stanicama nekoliko decenija. 2.Na filmu se pod ovim pojmom podrazumeva svaka komičnost koja je izazvana situacijom u kojoj se našao lik, a u užem smislu, zaseban žanr u kojem komiku izazivaju situacije kroz koje prolaze likovi, obično kao posledica nekog nesporazuma ili pogrešnog postupka, što ih čini smešnim.

Triler

Triler je filmski i književni žanr prepun napetosti i iznenađenja, a glavna tema su mu kriminalne radnje.

Mjuzikl

Mjuzikl je žanr u filmskoj i pozorišnoj umetnosti nastao početkom XX veka. Mjuzikl je nastao iz potrebe za zabavom pozorišne publike. Tematika mjuzikla može biti priča iz svakodnevnog života ili prerađeno književno delo. Libreta mjuzikla su najčešće zasnovana na vrednim literarnim ostvarenjima — književnom tekstu pozorišnih komada ili romana, a muzičke tačke nose obeležja američke zabavne i džez muzike. Balet je sastavni deo dramske radnje, pa je i uloga koreografa istaknuta u realizaciji pojedinih muzičkih komedija. Najpoznatiji mjuzikli su Kosa, Poljubi me, Kejt, Cigani lete u nebo, Violinista na krovu, Neki to vole vruće, Jadnici, Čikago, Svetlosti pozornice, Andra i LJubica, Soliter, Gimnastika za dva cvancika.
Dramska radnja se iskazuje govorom, glumom, pevanjem i igrom.

Horor film

Horor filmovi su filmovi koji bi trebalo da izazovu strah, strepnju i užas kod gledaoca. Tematika horor filmova uglavnom je vezana za smrt i mistične događaje. U skoro svakom horor filmu centralni lik je negativac. Raniji horor filmovi su uglavnom bili zasnovani na gotskoj literaturi sa čudovištima kao što su vampiri, vukodlaci, fantomi… Uglavnom su bili niskobudžetni, sa eksplicitnim scenama nasilja. Posle Drugog svetskog rata jasno se izdvajaju podžanrovi horora i nastaju prvi kvalitetni i cenjeni filmovi ovog tipa.

1890. – 1960.

Prvi filmovi koji se mogu smatrati hororima jesu neka nema, kratkometražna ostvarenja Žorža Melijesa iz sredine 90ih 19-og veka, među kojima se kao prvi horor film ikada izdvaja Đavolja kuća iz 1896. godine. Tri godine kasnije, pojavljuju se prvi japanski filmovi strave i užasa, a 1910. i prvi horor-blokbaster – Frankenštajn. Prvi dugometražni filmovi ove vrste se pojavljuju sa Kvazimodom – prvim dugometražnim čudovištem u istoriji filma, junakom romana Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu Viktora Igoa. Dvadesete godine prošlog veka su period kada nastaju neka od najpoznatijih imena iz sveta filma: Doktor DŽekil i Gopsodin Hajd (1920), Nosferatu (1922) – prva adaptacija Bram Stokerovog romana Drakula, Fantom iz opere (1925),Fantomska kočija (1927). To je doba kada stvaraju prve holivudske zvezde horor filma – Lon Čejni Stariji, Bela Lugoši i Boris Karlof. Godine 1941. pojavljuje se film Vukodlak – ne prvi te vrste, ali svakako od najvećeg uticaja na režisere današnjihakcionih horora.
1950e godine u žanr strave i užasa donose nove teme, kao što su: invazija vanzemaljaca, napad zombija, mutiranje insekata i reptila, ali i čoveka usled nuklearnog zagađenja (Drugi svetski rat). Tada se horor prvi put grana na dva žanra: apokaliptični horor (koji danas spada u naučnu fantastiku) i demonski horor koji je danas evoluirao u nekoliko vrsta. Kristofer Li 1957. godine glumi u Prokletstvu Frankenštajna, a prve savremene horor filmove počinje da stvara Terens Fišer.

1960. – 1980.

Ovo je period kada nastaju najkvalitetniji i najnagrađivaniji horor filmovi. Horor žanr do tada nije smatran jakom kategorijom, mnogi filmovi su bili nepravedno potcenjivani i smatrani popularnom zabavom publike. Šezdesetih godina se pojavljuju veoma uspešne filmske adaptacije mračnih priča Edgara Alana Poa, a prvim savremenim horor-blokbasterima počinju da se grade, odnosno završavaju karijere. Naime, nagrađivanim psihološkim hororom Rozmarina beba iz 1968. godine Roman Polanski postaje svetski poznat i priznat režiser, što samo potvrđuje filmom Stanar – njegovim trećim hororom, snimljenim nekoliko godina kasnije. Filmovima Psiho i Ptice, karijera Alfreda Hičkoka dostiže vrhunac. Još jedan uticajan film bio je Noć živih mrtvacaiz 1968. godine koji je kasnije doživeo brojne rimejkove.
Sedamdesetih godina u bioskope izlaze čuveni Isterivač đavola sa glumačkom ekipom koju čine Elen Berstin, Linda Bler, Maks fon Sidou i drugi, kao i film Isijavanje – Stenlija Kjubrika. To je doba novih tema u ovom žanru – sada postaju popularni zlo dete, isterivanje đavola, kao i teme tada nastalih splater filmova. Najpoznatiji iz tog perioda su, pored pomenuta dva, i Alis, slatka Alis sa Bruk Šilds, Predskazanje sa Gregorijem Pekom, Brda imaju oči, Teksaški masakr motornom testerom, Keri, kao i Noć veštica i Petak 13 koji su imali velik finansijski uspeh. Kanadski reditelj Dejvid Kronenberg tada stiče međunarodnu slavu, iako je njegove splatere kritika loše ocenila .[traži se izvor od 03. 2011.]
Poslednji kvalitetan film pre nego što nastupi doba loših horora jeste Osmi putnik – Ridlija Skota[traži se izvor od 03. 2011.]. Osvojio je brojne nagrade kritike, ali i veliku finansijsku dobit. Američki filmski institut ga je proglasio 33. najboljim filmom svih vremena. Sigorni Viver je za ulogu poručnika Riplija nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu.

1980. – 2000.

Period od 80ih do sredine 90ih godina prošlog veka se smatra periodom loših horor filmova, odnosno dobom slešera. Slešeri su filmovi u kojima je glavni lik psihopata, serijski ubica, sa kojim najčešće dolaze u susret tinejdžeri, uglavnom u napuštenim kućama ili letnjim kampovima. Naime, ovi filmovi strave i užasa su snimani velikom brzinom, a za njihovo snimanje su izdvajane minimalne sume novca, i glavni cilj režisera bio je velik komercijalni uspeh za kratko vreme. Neki od horora 70ih su tada doživeli nastavke, poput filmova: Noć veštica, Petak 13 koji je imao čak 11 nastavaka, Strah u Ulici brestova… Snimanje slešera se nastavlja i u drugoj polovini 90ih, ali sa dva izuzetka: 1992. godine izlazi dobitnik tri Oskara, gotički horor Drakula sa glumačkom ekipom koju čine Entoni Hopkins, Kijanu Rivs, Vinona Rajder, Monika Beluči i Gari Oldman, a koji potpisuje Fransis Ford Kopola. Dve godine kasnije pojavljuje se visokobudžetni gotički horor Intervju sa vampiromsa Tomom Kruzom, Bredom Pitom, Antonio Banderasom i Kirsten Danst u glavnim ulogama. Film je bio nominovan za dva Oskara, a njegova zarada danas iznosi preko 220 miliona dolara.
Kasnih devedesetih se snimaju brojne parodije na temu horora iz 80ih godina. Četiri poslednja velika horora prošlog veka bila su Anakonda, Znam šta se radili prošlog leta, Vrisak i veliki bioskopski hit – film Mumija sa Rejčel Vajs i Brendanom Frejzerom u glavnim ulogama.

2000. – 2010.

Početak te decenije nije obeležen prevelikim brojem horor filmova. Slešeri su imali još dva velika uspeha pre nego što su polako počeli biti smenjivani nekim drugim podžanrovima horora: to su bila dva blokbastera, koja su napunila bioskope širom sveta – Poslednja ekskurzija i Pogrešno skretanje. 2001. godine pojavljuje se prvi veliki psihološki horor posle Isijavanja iz 70ih godina prošlog veka – to je bio film Duhovi u nama, španskog režisera Alehandra Amenabara, sa Nikol Kidman u glavnoj ulozi. Usledili su filmovi Duhovi prošlosti sa Mišel Fajfer, Rupa i Prsten, Pakt sa vukovima sa Monikom Beluči, Zora živih mrtvaca, Amitivilski užas, 28 dana kasnije, Van Helsing sa Hjuom DŽekmenom, Ogledala, zatim parodija na horor filmove -Mrak film, ali i dva slešera, koja su ostvarila znatnu zaradu: Hostel i Testera.
Veoma uspešan psihološki horor 2010. godine bio je Crni labud, za koji je Natali Portman osvojila Oskar za najbolju glavnu glumicu, a koji je zaradio više od 225 miliona dolara u bioskopima širom sveta. Godinu dana kasnije akcioni horor Vukodlak sa Entonijem Hopkinsom, Benisiom del Torom i Emili Blant dobija Oskar za najbolju šminku.

Poznati stvaraoci horora

Prvi veliki režiser filmova strave i užasa bio je Alfred Hičkok. Iako je do svoja dva kultna horor filma imao veoma ostvarenu karijeru, oni su mu doneli ogromnu slavnu i uspeh. Film Psiho je bio nominovan za četiri, a Ptice za jednog Oskara. Roman Polanski filmom Odbojnost sa Katrin Denev, započinje svoju trilogiju Užasi stana, koju nastavlja i danas popularnomRozmarinom bebom sa Mijom Farou, a završava filmom Stanar sa Izabel Ađani. Sa ova tri filma ušao je u Holivud kao jedan od najboljih ne-američkih režisera na svetu. Danas su dva najuspešnija režisera horor filmova Giljermo del Toro i Tim Berton, koji u sve svoje filmove dodaje svoju specifičnu notu morbidnosti. NJegovi najuspšeniji horor filmovi su Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit, Mrtva nevesta i Uspavana dolina.

Podela horor filmova

  • Splater film – horor koji zastrašuje scenama nasilja i mučenja.
Primer: Hostel, Testera, Brda imaju oči, Amitivilski užas…
  • Slešer film – film čiji je glavni lik psihopata ili serijski ubica, koji najčešće ubija tinejdžere koji tokom raspusta provaljuju u napuštene uklete kuće ili borave u letnjim kampovima.
Primer: Petak 13, Noć veštica, Poslednja ekskurzija…
  • Akcioni horor – filmovi sa vampirima, vukodlacima, zombijima; imaju elemente akcionog filma i avanture.
  • Psihološki horor – horor koji izaziva strah muzikom, kadrovima ili činjenicama koje zaključuje publika, a koje glavni junak ne može da shvati; to su filmovi koji treba da uplaše gledaoca bez upotrebe fizičkog nasilja.
  • Gotički horor – film sa elementima horora i ljubavne drame, često adaptacija nekog romana.
Primeri: Intervju sa vampirom, Drakula, Pusti pravog unutra…

Naučnofantastični film

Naučnofantastični film je filmski žanr koji koristi spekulativnu, naučno-zasnovanu predstavu fenomena koji nisu nužno prihvaćeni od nauke. Kao što su vanzemaljski oblici života, vanzemaljski svetovi ili putovanje kroz vreme, često sa tehnološkim elementima kao što su futuristički svemirski brodovi, robotima ili ostalim tehnologijama. Naučno-fantastični filmovi su često bili korišćeni za iznošenje komentara na političke ili socijalne probleme i za istraživanje filozofskih pitanja kao što je stanje čoveka.

Ratni film

Ratni film je filmski žanr koji se bavi ratom, obično o pomorskim, vazdušnim ili kopnenim bitkama, ponekad se fokusira naratne zarobljenike, tajne operacije, vojnu obuku i druge srodne predmete. Često se usredsredi na dnevni vojni ili civilni život u ratno doba, bez prikaza bitke. NJihove priče mogu biti izmišljene, na osnovu istorijskih podataka ili povremeno biografske.

Avangardni film

Avangardni film (takođe eksperimentalni film) je pojam koji obuhvata širok spektar tendencija filmskog stvaralaštva. Ovu kategoriju filma su počeli i razvili umjetnici modernizma tridesetih godina 20. vijeka i koji su već bili afirmisani lideri različitih modernističkih pokreta kao što su ekspresionizam, kubizam, neoplasticizam, konstruktivizam, dadaizam inadrealizam. U drugoj polovini 20. vijeka, avangardni film se manifestuje preko kontrakulture andergraund, čiju okosnicu činisocijalna i politička kritika savremenog doba.

Umetnici i film

Film je konstantno privlačio pažnju umjetnika s početka 20. vijeka. Ipak, ta tradicija tzv. avangardnog filma nije privukla pažnju šire publike, nego se održala izvan komercijalnog filma i konvencionalne istorije umjetnosti. Pristupi umjetnika medijima su se mijenjali zajedno sa estetikama različitih epoha, ali dvije karakteristične konstante tzv. avangardnog filma su: sukob sa komercijalnim filmom i simpatije prema modernizmu, shvaćenom kao rigorozno istraživanje formalističkih mogućnosti i granica.
Već 1910. godine, neki umjetnici (naročito italijanski futuristi) su zagovarali ideju po kojoj je film idealan medij za postizanje estetskih vrijednosti koje je predstavio modernistički pokret. Ipak, tek tridesetih godina 20. vijeka, javlja se jedna koherentna tradicija avangardnog filma. U toj deceniji afirmiše se kao alternativa upravo konsolidovanoj komercijalnoj industriji filma. Period umjetničkog filma koji se tada razvio, a koji je francuski slikar Fernan Leže opisao kao „osveta slikara i pjesnikaindustriji filma„, manifestovao se preko više različitih modernističkih škola.
Apsolutna apstrakcija kinematografa kao što su Viking Egeling, Hans Rihter i Valter Retman se identifikuje sa neoplasticizmom; Mehanički balet (Balllet Mècanique) (1924), Fernana Ležea i Didlija Marfija (Didley Murphy) kao i Jeux de Reflets et de Vitesse (1923-25), Anrija Čometa i Ki Foa Gvida Sebera, su filmovi rađeni po kubističkoj tradiciji; Man Rej, Rene Kler i Marsel Dišan su snimali filmove u dadaističkom duhu; Mrtva priroda u Berlinu (1926) i Igra svjetlosti (1930) Lasla Moholji Nađa, kao i Čovjek sa kamerom DŽige Vetrova, slijede konstruktivističke principe; Man Rejev film L’Etoile de Mer (1928) iAndaluzijski pas (Un Chien Andalou) (1929) španskog režisera Bunjuela i slikara Dalija, čine istraknute primjere autentičnenadrealističke tradicije.
Prije nego što su počeli da eksperimentišu sa filmom, većina ovih umjetnika su se već istakli u drugim umjetničkim disciplinama. Film ih je privlačio kao nova vrsta tehnologije koja predstavlja moderno doba i kao prozor u nova estetskaistraživanja. Osim toga, kao tip medija masovne komunikacije, film je omogućavao pristup daleko široj publici u odnosu na druge umjetnosti.
Svi ti umjetnici su težili da preko filma stvore jedan univerzalni jezik koji bi se bazirao na fundamentalnim estetskim principima modernog doba, kao što su i svi modernistički pokreti dijelili težnju za stvaranjem univerzalnog, kosmopolitskog i progresističkog estetskog jezika.

Eksperiment i sučeljavanje različitih ideja kao motor avangardnog filma

Neoplasticisti i konstruktivisti, na primjer, sebi su kao zadatak postavili formulisanje jednog racionalnog sistem forme, boje i stila, koji bi ostavio snažan utisak na inteligenciju i emociju, dok su dadaisti i nadrealisti, koristeći sasvim drugačije tehnike slučajnog aranžmana i dezorganizacije, apelovali na univerzalnu svijest koja se bazira na iracionalnom, podsvjesnom i asocijativnom. Film je poslužio kao most preko kojeg su se povezivale ideje umjetnika koji su pripadali različitim pokretima.
Man Rejev Povratak razuma (1924), je možda najreprezentativniji film tog perioda u kojem se na vrlo neobičan i nelogičan način mješaju slike u pokretu i koji traje ne više od dva minuta. Duh filma je u tradiciji dadaističke provokacije i počinje odjednom bez uvodne radnje sa kratkim sekvencama rejograma, koji predstavljaju siluete različitih banalnih predmeta iz svakodnevnice (so, biber, čiode, ekseri, itd). Ove sekvence slijedi sekvenca noćnih lampi sa vašara i kasnije opet više sekvenci rejograma. Slijede sekvence fotografija papirnih konstrukcija i drugih objekata, predstavljenih bez ikakvog reda, a film se završava slikom gole žene čije tijelo prekrivaju trake sjene. Kao i mnogi drugi filmovi iz te epohe, Povratak razuma predstavlja pokušaj prevođenja slikarskih i vajarskih ideja na ritmičko i vremenski ograničeno iskustvo filma. Ovaj film uspješno sažima formalističke preokupacije 1930-ih, naročito kontradiktornost između apstrakcije i figuracije, koju ilustruje tranzicija apstraktnih slika rejograma čioda, prema dvosmislenim i vrtoglavim slikama bijele svjetlosti noćnih lampi gradskog vašara.
Racionalniji filmovi kubista i konstruktivista, takođe su posvetili pažnju dijalektici figuracije i apstrakcije. Ipak, njihove sekvence slika su pažljivo organizovane i karakteriše ih vizuelna harmonija. Eklektične slike filma Mehanički balet čine suptilne varijacije igre svjetlosti koje služe da bi se pažnja gledaoca usmjerila na te formalističke teme i ujedno predstavljaju kontrast anarhičnoj dispoziciji sekvenci Man Rejevog filma.

Jezik filma

Jezik filma ili filmski jezik je termin iz filmske teorije i označava skup „pravila“ i konotacija koje određeni filmski postupci (montažni, stilski) sobom nose. Kao i svaki „jezik“, ovaj termin je usko vezan za nešto što se može nazvati gramatika filmskog jezika. To je pokušaj da se načine, objasne i sistematizuju pravila filmskog stvaralaštva do kojih se došlo na osnovu iskustva i teorijskih rasprava. Čitavi pravci u filmskoj teoriji su se bavili ovom problematikom. Teoretičare, koji misle da je moguće precizno sistematizovati filmski jezik, uglavnom nazivaju „gramatičarima“.
Filmski jezik u širem smislu, a naročito „gramatika filma“, koristi se kao pomoćno sredstvo za razumevanje pravila percepcijekoja filmski stvaraoci koriste za postizanje kontinuiteta ili diskontinuiteta (pre svega prostora i vremena), izvođenje stilskih figura i saopštavanje ili prenošenje neke ideje ili emocije.
Poznati su pokušaji određenih filmskih stvaralaca, poput Sergeja Ajzenštajna, da se sa filmom postupa kruto tretirajući kadrove kao simbole koji, na različite načine povezani u filmske sekvence, daju nova i različita značenja.

Filmska zanimanja

Filmska zanimanja, ili filmske profesije, su skup najrazličitijih zanimanja koja su neophodna da bi se realizovao filmski projekat – film, ali u filmska zanimanja u širem smislu mogu se uvrstiti i sva zanimanja koja su vezana ne samo za filmsku praksu nego i za teoriju filma, kao i zanimanja vezana za ditribuciju, prikazivanje i trgovinu filmovima. Kako se filmska teorija i praksa, kao i načini prikazivanja i distribucije filmova, menjaju u skladu sa tehnologijom i kulturom, tako neka zanimanja nestaju, gube svoj značaj, a druga nastaju i dobijaju veći značaj.
Filmska zanimanja:
Od zanimanja iz teorije filma mogu se pomenuti filmski kritičar i teoretičar filma.
Producent je osoba koja vodi računa o „proizvodnji“ umetničkog dela. Kod njega se nalazi budžet i on vodi računa da se ne naprave preveliki troškovi.
Reditelj (takođe, režiser) je umetničko, autorsko, zanimanje u oblastima izvođačke umetnosti, film, pozorište, radio i televizija. Reditelj je osoba koja na autorski način vodi, usmerava, koordinira, kontroliše, procese nazvane pretprodukcija(pripreme), produkcija (realizacija, izvođenje) i postprodukcija (sklapanje, uređivanje, montaža) audio vizuelnog ili scenskog dela.
Reditelj koordinira rad umetničkog dela, te glumcima daje uputstva o željenom načinu glume u pojedinim scenama, kao i ostalim autorima ili šefovima sektora o npr. načinu osvetljavanja i snimanja, stilu i vrsti muzike i uopšte karakteru audio ”slike”… Reditelj takođe može, i najčešće učestvuje u procesima biranja glumaca za uloge, uređivanju ili zameni pojedinih delova scenarija, te uređivanju – montaži radiofonskog, televizijskog dela ili filma za njegovu konačnu verziju. Različiti reditelji u skladu sa svojim karakterom, autorskim stilom i dogovorom sa producentomučestvuju potpuno, delimično ili ne učustvuju u potpunosti, u određenim aspektima stvaranja dela.
U većim filmskim produkcijama dešava se da reditelj manje važne scene prepušta pomoćnoj ekipi i drugom reditelju.
Pozorišni reditelj je osoba koja idejno i organizacijski postavlja pozorišni komad na scenu. Takođe učestvuje u osmišljavanju scenskog aranžmana predstava, te je odgovoranza sve aspekte scenskog čina i rad sa glumcima.
Radijski reditelj se naziva radiofonski reditelj. Zajedno sa glumcima, muzičkim saradnicima, stručnjacima za zvučne efekte i ton-majstorima stvara „zvučnu sliku“ radio drame.
U slučaju da se radi o živom televizijskom programu, za reditelja se koristi i termin realizator. Taj termin označava i manji autorski uticaj reditelja na delo. Reditelj kao realizator manje autorski kreira a više beleži šta se dešava.
Glumac ili glumica je osoba koja glumi ili igra ulogu na u pozorištu, filmu, televiziji ili radiju.
Prvim zabeleženim glumcem se smatra Grk Tespid, koji je 530. p. n. e. izašao na scenu Dionisovog Teatra i postao prva osoba koja je izgovorila tekst kao lik u predstavi. Zbog Tespida, glumci su u to doba nazivani tespijanci.
Do 17. veka samo su se muškarci bavili glumom. U starom i srednjem veku, smatralo se nedostojnim i sramotnim da žena izađe na pozornicu. Prva žena je glumila u predstavi u Veneciji u sedamnaestom veku.
Glumačke nagrade u svetu:
Kompozitor je osoba koja piše muziku. Izraz se uglavnom odnosi na nekoga ko piše muziku nekom vrstom muzičke notacije, koja omogućava ostalima da tu muziku izvode. Ovo razdvaja kompozitora od muzičara koji improvizuje. Međutim, neko može biti kompozitor i bez stvaranja muzike u pisanom obliku, jer nemaju svi muzički pravci pisanu notaciju. U ovom kontekstu, kompozitor je onaj koji stvara muziku, i obično je njen prvi izvođač. Kasniji izvođači ponavljaju muzičku kompoziciju koju su čuli.
Scenarista je pisac filmskog scenarija, tj. osoba koja radi jednu od sledeće dve stvari:
  • adaptaciju postojećeg dela (romana, priče, pozorišnog komada) za film, ili
  • stvaranje scenarija iz glave, iz ideje
Za oba posla je potrebno poznavanje filma, tj. scenaro mora sadržavati ono što je moguće filmom reći, dakle opis radnje i scena, dijaloge likova (prema kojima se onda odvija kasting) i opcionalni govor naratora.
Kreativni direktor je odgovoran za fizički, vizuelni izgled filma – scenografiju, kostim, rekvizitu, šminku…. Tesno sarađuje sa rediteljem, kako bi zajednički došli do željenog rezultata.
Umetnički direktor je jedno od ključnih filmskih zanimanja.
U jednoj producentskoj kući ili radnoj organizaciji za proizvodnju filma, izdvaja se od ostalog rukovodećeg osoblja po specifičnom poslu koji obavlja u svom sektoru. Zadužen je da čita sva scenarija koja su ponuđena za realizaciju, ali i da pronalazi nova scenarija, koja bi bila pogodna za realizaciju. Ako je potrebno, daje primedbe i sugestije za ispravke i dorade. Predlaže i daje mišljenje o scenarijima koja bi mogla da se realizuju, vodeći pri tome računa o mogućnostima svoje kuće, o zahtevima društva i tržišta, kreirajući, pri tom, programsku i repertoarsku politiku svoje kuće. U odnosu na odabrane projekte, može da daje predloge i utiče na izbor pretežno umetničkog osoblja (reditelja, glumca itd.), a u toku realizacije konsultuje se oko svih nastalih izmena koje bi mogle da utiču na umetnički nivo filma. U svom sektoru, može imati jednog ili više pomoćnika (dramaturga), ili čak celo dramaturško odeljenje, koje mu neposredno pomaže i sarađuje u svim ovim poslovima.
Umetnički saradnik reditelja i dizajnera produkcije, koji odgovara za realizaciju svih vizuelnih aranžmana filma, pre svega, dekora, a često i kostima i grafičke obrade. Prvi put se pojavio u filmu “Netrpeljivost” (1916), Dejvida Grifita i u Nemačkoj u doba ekspresionizma, 20-ih godina. Ponekad obavlja i dužnosti dizajnera produkcije.
Scenograf je stvaralac i realizator likovne opreme predstave. On, u saradnji sa režiserom, donosi idejno rešenje za likovno osmišljavanje scenskog prostora pri čemu brine i o Celokupno likovno oblikovanje scenskog prostora se naziva scenografija.
Rekviziter je lice koje se u vidu profesionalnog zanimanja, u filmskoj ekipi bavi poslovima vezanim za rekvizitu. Običnomajstor stolar koji konstruiše i pravi scenografsku rekvizitu. Nabavlja, prikuplja, preuzima i priprema rekvizitu potrebnu za snimanje filma. Sve to čini na osnovu knjige snimanja, prema uputstvu reditelja, scenografa, kostimografa i njihovih pomoćnika ili asistenata. Na isti način, prema uputstvima, generalno oprema svaki objekat, raspoređujući i postavajući rekvizitu u njemu. Za snimanje svake scene i kadra, posebno priprema i raspoređuje scensku rekvizitu i vodi računa o igrajućoj (glumačkoj) rekviziti. To čini na osnovu tzv. radnog naređenja, a prema uputstvima reditelja, njegovog pomoćnika ili asistenta i sekretara režije, vodeći računa o tzv., montažnom kontinuitetu. Za snimanje jednog filma angažuje se jedan do dva, pa i više rekvizitera, što zavisi od veličine filma i komplikovanosti rekvizite. Obično se angažuju dvojica, od kojih je jedan tzv., scenski rekviziter vezan za scenu i stalno prisustvuje snimanju, a drugi rekviziter – nabavljač, nabavlja i priprema rekvizitu za snimanje u narednom objektu. Rekviziter koji vodi računa o oružju, zove se oružar. Takođe, i u pozoršnom svetu, stručno lice koje se bavi scenskom rekvizitom se zove rekviziter.
Šminkeri rade sa šminkom, kosom i specijalnim efektima kako bi dočarali karaktere svih likova koji se pojavljuju na filmuili televiziji. Šminker takođe može raditi i u pozorištu, kao i u sličnim kreativnim institucijama.
Frizer ili frizerka je stručnjak za negu i oblikovanje kose i frizure.
Kostimograf je vrstan poznavalac stilova i načina oblačenja u različitim vremenskim razdobljima. On crta kostime zapozorište ili film te nadgleda njihovu izradu.
Crtanje i kreiranje kostima za potrebe scenske umetnosti naziva se kostimografija.
Kamerman koristi kameru po nalogu direktora fotografije ili reditelja da snimi scene u filmu. To je osoba koja koordinira i nadzire rad saradnika, kao što su snimatelj švenker, asistent kamermana, itd. Kamerman sarađuje sa ostalim članovima filmske ekipe, a posebno sa snimateljem zvuka, scenografom, i naravno režiserom. Važno znanje – Kamerman je zanimanje iz oblasti fotografije i oblikovanja rasvete.
Filmske nagrade

Oskar

Oskar je popularno ime za Akademijinu nagradu (Academy Award), godišnju filmsku nagradu koju dodeljuje američka Akademija filmskih umetnosti i nauka (Academy of Motion Picture Arts and Sciences).

Istorija i pravila

Za Oskara glasaju svi članovi akademije. 2003. godine biračko telo je iznosilo 5.816 osoba, od toga 1.311 glumaca, koji čine najveći deo biračkog tela. Glasanje nije obavezno, pa većina ljudi glasa samo u svojim kategorijama. Tako je za osvajanje Oskara u pojedinim kategorijama dovoljno tek nekoliko stotina glasova.
Kako je nagrada dobila ime Oskar ima više verzija. Prema jednoj, ime je smislila bibliotekarka Akademije Margaret Herik. Ona je videla nagradnu statuu i rekla: Izgleda baš kao moj ujak Oskar!. Kod prve dodele, 16. maja 1929, nije bilo neizvesnosti jer su se pobednici znali tri meseca unapred. U prvim godinama u takmičenje su ulazili filmovi koji su se prikazivali u poslednjih 12 meseci od 1. jula do 30. juna.
Od 1934. u takmičenje ulaze filmovi koji su prikazani u bioskopima u proteklih 12 meseci kalendarske godine. U godini1932/1933. u kategoriju su ulazili filmovi prikazani u bioskopima u poslednjih 17 meseci. Danas, da bi film mogao ući u konkurenciju mora se prikazivati određeno vreme u nekoliko bioskopa u Los Anđelesu. Oskar se dodeljuje za filmove iz protekle godine, npr. dobitnik Oskara 2000. je za film iz 1999. godine.
Prve dve godine Oskar su dodeljivali samo najuticajniji članovi Akademije. Godine 1929. i 1930. dodeljuju ga svi članovi Akademije. Godine 1937. je glasalo oko 15.000 zaposlenih u filmskoj industriji, ali su nominacije objavili članovi akademije. Od1957. godine Akademija odlučuje o nominacijama i o nagradama. Od 1957. do danas način dodele se nije puno promenio: članovi akademije, svaki u svojoj kategoriji, odlučuju tajnim glasanjem o 5 nominovanih za Oskara, a zatim biraju između nominovanih i pobednika. Sva glasanja su tajna. Obično se nominacije objavljuju oko mesec dana pre objave dobitnika. Godine 2004. nominacije su se objavile krajem januara, a dodela je bila krajem februara. U ranim dodelama Oskara u pojedinim kategorijama je znalo biti i više od 5 nominovanih za nagradu. Sa godinama broj filmskih kategorija za nagradu Oskar se povećavao.
Prvih nekoliko godina dodela Oskara nije privlačila puno pažnje. Prvi direktan televizijski prenos dodele Oskara bio je 1953. godine, a prvi u boji 1966. godine.
Pravila u dodeli Oskara menjaju se gotovo svake godine. Promene pravila u poslednjih nekoliko godina uključuju:
  • Od 2002. godine dodeljuje se i Oskar za najbolji dugometražni animirani film
  • Od 2001. godine film se ne sme prikazati na internetu pre nego što se prikaže u bioskopu, inače ne može ući u takmičenje za Oskara
  • Od 2000. godine u nominaciju za najbolji film eventualnog Oskara mogu osvojiti najviše tri producenta za jedan film. Godine1998. za film Zaljubljeni Šekspir nagradu je primilo 5 producenata.

Dodela Oskara

Nagrada Američke filmske akademije (često poznata pod imenom Oskar) je priznanje koje dodeljuje Američka Akademija filmskih umetnosti i nauka (Academy of Motion Picture Arts and Sciences), u čast priznavanja kvaliteta profesionalaca u filmskoj industriji, uključujući reditelja, glumaca i pisaca. Svečana ceremonija na kojoj se nagrade predstavljaju, jedna je od najuglednijih ceremonija dodele nagrada u svetu. Ujedno je i najstarija svečanost dodele nagrada u medijima, i mnoge druge ceremonije dodele nagrada kao što su Gremi nagrade (za muziku), Zlatni globus(za sve oblike vizuelnih medija), Toni nagrade(za pozorište) i Emi nagrade (za televiziju), često su po uzoru na Akademiju. Akademiju filmskih umetnosti i nauka osnovao je šef studija Metro-Goldvin-Majer (Metro-Goldwyn-Mayer), Luis B. Majer.
Prva ceremonija dodele nagrada Američke filmske akademije održana je 16. maja 1929., u Hotelu Ruzvelt u Holivudu u čast izvanrednih filmskih dostignuća u sezoni filma u periodu od 1927-1928. Domaćini dodele bili su glumac Daglas Ferbenks i reditelj Vilijam de Mil. 82. Dodela nagrada u čast najboljih na filmu za 2009. održana je u nedelju 7. marta 2010., u Kodak teatru, a domaćini ceremonije bili su Stiv Martin i Alek Boldvin.

Istorijat

Prve nagrade bile su predstavljene 16. maja 1929., na privatnom branču u Hotelu Ruzvelt u Holivudu, publici od samo 26 ljudi. Pobednici su bili najvljeni 3 meseca ranije pre zvanične pobede; međutim to je bilo promenjeno u drugoj ceremoniji dodele Oskara 1930. Od tada i tokom prve decenije, rezultati sa davani u novine za objavljivanje u 23 časa, veče pred dodelu. Ovaj metod korišćen je sve dok Los Anđeles Tajms nije objavio imena pobednika pre početka ceremonije; kao rezultat, Akademija od 1941. koristi zapečaćene koverte kako bi otkrila imena pobednika. Od 2002. dodela Oskara emituje se iz Kodak teatra. Prva nagrada za Najboljeg glumca dodeljena je Emilu DŽeningsu, za njegovu ulogu u filmovima The Last Command i The Way of All Flesh. Morao je da se vrati u Evropu pre ceremonije, pa se Akademija složila da mu nagradu uruči ranije;ovo ga čini prvim dobitnikom Oskara u istoriji. Od četvrte cereonije sistem je promenjen, pa su umetnici nagrađivani u posebnim kategorijama za samo jedan film. Od 82. dodele Oskara održane 2010, ukupno je dodeljeno 2 789 Oskara a ukupno 302 glumca je dobilo Oskara. Na 29. ceremoniji, održanoj 27. marta 1957, uvedena je kategorija za Najbolji film na stranom jeziku; do tada, filmovi na stranom jeziku bili su nagrađivani nagradom za Specijalno dostignuće.

Dizajn

Pozlaćena statueta napravljena od britanijuma na crnoj metalnoj osnovi, dugačka 13,5 inča (34 cm) i teška 3,85 kg prikazuje viteza napravljenog u Art deko stilu, kako drži krstaški mač stojeći na rolni filma. MGM-ov umetnički direktor Sedrik Gibons, jedan od prvih članova Akademije, nadgledao je dizajniranje statuete. Budući da mu je bio potrban model za statuetu, njegova tadšnja žena Dolored del Rio, upoznala ga je sa meksičkim rediteljem i glumcem Emiliom El Indio Fernandezom. U početku nevoljan, Fernandez je na kraju pristao da pozira nag da bi stvorio ono što danas nazivamo Oskarom. Nakon toga je skulptor DŽordž Stenli izvajao Gibonsov dizajn u glini a Sačin Smit je statuetu napravio od 92,5 % kalaja i 7,5 % bakra a zatim je pozlatio. Kao podršku američkim naporima u Drugom svetskom ratu, statuete su pravljene od gipsa, i nakon rata zamenjivane za zlatne.

Ime

Koren naziva Oskar se osporava. U jednoj biografiji Beti Dejvis tvrdi se da je ona dala taj naziv po svom prvom mužu, vođi benda Harmonu Oskaru Nelsonu;još jedna tvrdnja o njegovom poreklu je da je izvršni sekretar Akademije, Margaret Herik, kada je prvi put videla statuetu rekla da je podseća na njenog „Ujka Oskara“. Trofej je 1939. zvanično nazvan Oskar od strane Akademije filmskih nauka i umetnosti. Još jedna legenda beleži da je Elenor Lilberg, izvršni sekretar Luisa B. Majera, videla prvu statuetu i uzviknula, „To izgleda kao Kralj Oskar!“ Na kraju dana pitala je, „Šta ćemo raditi sa Oskarom, staviti ga u trezor?“, i tako je ime ostalo.

Vlasništvo Oskar statueta

Od 1950, statuete su bile zakonski zaštićene uslovom da nijedan dobitnik, kao ni njihovi potomci, ne smeju da prodaju statuetu, ukoliko je prvo ne ponude Akademiji za 1$. Ukoliko dobitnik odbije ovo, onda Akademija zadržava statuetu. Nagrade Akademije koje nisu bile zaštićene ovim dogovorom prodavale bi se na javnim i privatnim aukcijama za šestocifrene sume.
Ovo pravilo je vrlo sporno, s obzirom na to da je Oskar pod vlasništvom dobitnika, pa tako nije na tržištu. Slučaj unuka Majkla Toda, koji je pokušao da proda dedinu statuetu, dokazuje da se mnogi ne slažu sa ovim pravilima. Kada je Todov unuk pokušao da proda Oskara kolekcionaru filmskog pribor, Akademija je dobila sudski spor, dobivši pri tom i trajni nalog. Iako su neke prodaje bile uspešne, kupci su vremenom vratili sve statuete Akademiji, koja ih čuva u trezoru.

Nominacije

Od 2004, nominacije za nagrade Akademije objavljuju se krajem januara. Pre 2004, nominacije su se objavljivale početkom februara.

Glasači

Akademija filmskih umetnosti i nauka (Academy of Motion Picture Arts and Sciences), profesionalna počasna organizacija, od 2007. broji 5835 članova.
Gluci čine najveći deo glasačkog tela, brojeći 1311 članova (22%). Za poslednje 73 ceremonije, glasovi se potvrđuju revizijom firme PriceWaterhouse Coopers.
Odbor guvernera mora pozvati sve članove AMPAS-a da se pridruže, u ime izvršne komisije Akademije. Može se kvaligikovati nominacijom, a potencijalni član se može prijaviti na osnovu nekog drugog značajnog dostignuća u oblasti filma.
Predlozi novih članova razmatraju se jednom godišnje. Akademija ne otkriva svoje članove, iako su 2007. u štampi bila objavljena imena onih koji su bili pozvani da se pridruže. U izveštaju iz 2007. takođe piše da su imali nešto manje od 6000 glasača. Broj članova rastao, pa se strožijim polisama odredio stalan broj.

Pravila

Danas, sudeći po Pravilima 2 i 3 iz Zvaničnih pravila nagrada Akademije, film se mora prikazati u toku prethodne kalendarske godine, od 01. januara u ponoć, do kraja 31. decembra, u regionu Los Anđeles, Kalifornija, da bi mogao da se kvalifikuje (osim Najboljeg inostranog filma). Na primer, Najbolji film 2010, The Hurt Locker, se prvi put pojavio 2008, ali se nije kvalifikovao za nagradu 2009, jer nije bio pušten u kvalifikacijama za Oskara u Los Anđelesu do sredine 2009, pa se tako kvalifikovao 2010.
Pravilo 2 nalaže da film mora biti dugometražni, najmanje 40 minuta, osim onih koji se takmiče za nagradu u oblasti najboljeg kratkometražnog filma. Film takođe mora biti na traci od 35 ili 70mm, od 24 ili 48 kadrova i sa rezolucijom ne manjom od 1280h720.
Producenti moraju dostaviti Zvanične zasluge filmskoj industriji putem interneta pre isteka roka; ukoliko to ne urade, film neće moći da se kvalifikuje za Nagrade Akademije, ne samo te, nego bilo koje godine. Obrazac uključuje zasluge produkcije u svim kategorijama. Onda se svaki obrazac proverava i stavlja se na Listu kvalifikovanih izdanja.
Krajem decembra, glasački listići i kopije Liste kvalifikovanih izdanja dobija oko 6000 aktivnih članova. U većini kategorija, članovi svake grane glasaju da bi odredili nominacije samo u svojoj odgovarajućoj kategoriji (npr. samo reditelji glasaju za reditelje, tekstopisci za tekstopisce, glumci za glumce, itd.); međutim, postoje neki izuzeci u slučaju određenih kategorija, kao što su Inostrani film, Dokumentarac i Animirani film, gde filmove bira posebna komisija filmske industrije, sastavljena od članova iz svake oblasti. U slučaju Najboljeg filma, svi glasači su kvalifikovani da izaberu nominacije za tu kategoriju. Inostrani film mora sadržati engleski titl, a svaka zemlja može da prijavi jedan film godišnje.
Pobednici se odlučiju u drugom krugu glasanja, u kom svi članovi mogu da glasaju u većini kategorija, uključujući i Najbolji film.

Ceremonija

31. Dodela nagrada Akademije, Pantages teatar, Holivud, 1959. 81. Dodela nagrada Akademije, Holivud i Hajlend, Holivud, 2009.
Glavne nagrade uručuju se na ceremoniji koja se emituje uživo, uglavnom između februara i marta, šest nedelja nakon objavljivanja nominacija. Predstavlja kulminaciju sezone dodela filmskih nagrada, koja obično počinje novembra ili decembra prethodne godine. Pozvani gosti šetaju crvenim tepihom u kreacijama najistaknutijih dizajnera tog vremena. Muškarci uglavnom nose crna odela, iako moda možda diktira trend nenošenja leptir-mašne. Muzički izvođači se ponekad ne pridržavaju ovog pravila. (Izvođači koji su nominovani za Najbolju filmsku numeru često izvode te pesme uživo za vreme ceremonije, a njihov nastup se često koristi da promoviše televizijsko emitovanje.)
Dodela Oskara se uživo emituje širom Amerike (osim u Aljaskoj i na Havajima), u Kanadi, Ujedinjenom Kraljevstvu, i okuplja milione gledalaca širom sveta.2007, ceremoniju je gledalo više od 40 miliona Amerikanaca. Akademija već nekoliko godina tvrdi da je broj gledalaca širom sveta dostigao milijardu, ali ovo još uvek nije potvrđeno od strane nekog nezavisnog izvora.
Dodela nagrada prvi put je emitovana 1953. na En-Bi-Si-ju. Dugo se održavala ponedeljkom a onda je ceremonija pomerena za nedelju, da bi više ljudi moglo da gleda. Filmska industrija se dugo protivila nedeljnim emitovanjem dodele zato što se poklapala sa bioskopskim projekcijama.30. marta 1981., ceremonija je odložena za sledeći dan, zbog atentata na predsednika Ronalda Regana.
1993. uvedena je In Memoriam odeljak, u čast onih koji su značajno doprineli filmu a umrli u prethodnih 12 meseci. Ovo je dovelo do oštrih kritika zbog izostavljanja velikih glumaca kao što su Leonard Šreder, Malkolm Arnold, DŽin Beri, Fara Foset i Henri Gibson. Spisak imena izabranih da budu uključeni u In Memoriam odeljak, sastavlja mali komitet Akademije a ne producenti šoua.
2010., organizatori Dodele nagrada izjavili su da govori prilikom primanja nagrada ne sme biti duži od 45 sekundi. Ovim je trebalo, po rečima organizatora Bila Mekenika, da se izbegnu preterano dugi izlivi emocija.

Ocena

Istorijski gledano Dodela nagrada bila je gledanija kada su bioskopski hitovi bili u trci za nagradu. Više od 57,25 miliona gledalaca gledalo je, 1998.,Titanic koji je zaradio oko 600 miliona američkih dolara.76-a Dodela Oskara na kojoj je The Lord of the Rings: The Return of the King osvojio 11 nagrada, uključujući i onu za Najbolji film, privukla je 43,56 miliona gledalaca.

Prostor

1929., prva Dodela Oskara održana je na banketu u Ruzvelt hotelu u Holivudu. Grejmanov teatar u Holivudu je kasnije postao domaćin Dodele a nakon njega Šrajn auditorijum je preuzeo. Od 1950. do 1960., nagrad su dodeljivane u holivudskom Pantaže teatru. Dodela Oskara se preselila u Santa Moniku 1961. Već 1969. Akademija je odlučila da vrati ceremoniju u Los Anđeles, ovog puta u Doroti Čendler Paviljon, koji se nalazi u lokalnom muzičkom centru.2002. Kodak teatar je postao stalni domaćin Dodele.

Kritike

Nominovani za Oskara uglavnom su izglasani od strane ljudi koju su u šou-biznisu;i tako važni filmovi koji su imali najveći broj ljudi koji su doprineli filmu postaju nominovani. Reditelj, Vilijam Fridkin, dobitnik Oskara i priducent Dodele Nagrada, kritikovao je Dodelu na konferenciji u NJujorku. Čak nekoliko dobitika je oštro bojkotovalo ceremoniju i odbilo da primi Oskara. Prvi koji je to uradio bio je Dadli Nikols. DŽordž Skot je postao druga osoba koja je to uradila na 43. Dodeli. On je objasnio, „Cela ova stvar je prokleta parada mesa, ne želim da učestvujem u tome. „Treći dobitnik, Marlon Brando, odbio je nagradu, navodeći diskriminaciju i nepoštovanje Filmske industrije prema Indijancima. Nažalost, kritička vrednost, umetnička vizija, uticaj kulture, i inovativnost novih filmova nisu dovoljno cenjni. Naročito od osamdesetih godina, blokbasteri sa sjajnom proizvodnjom, često su više pravljeni da bi zadovoljili publiku nego što su imali neku umetničku vrednost. Dodela je često bila kritikovana zbog toga što je bila pristrasna prema određenim tipvima izvođenja i žanrovima filmova. Oskar za Najbolji film nikad nije dodeljen filmovima sa naučnom fantastikom, animiranim filmovima a retko su žanrovi kao što su horori, fantazije, komedije i vesterni priznati od strane Akademije filmskih nauka i umetnosti.
Oskar za najbolji film (engl. Academy Award for Best Picture) dodeljuje se svake godine producentima nagrađenog filma još od prve dodele Oskara 1928. godine.

Kategorije u kojima se dodeljuje nagrada Oskar

Zlatni globus

Zlatni Globus (engl. Golden Globe) je američka filmska nagrada koja se dodeljuje filmovima (a od 1970ih i serijama) te je nakonOskara druga najznačajnija nagrada u SAD. Osnovana je 1943. godine a čini je žiri stranih novinara.
Kategorije po nagradama za podeljene su na 2 dela: jedan je za najbolji film, glumca i glumicu za komediju ili mjuzikl a drugi za dramu. Ostale kategorije, kao što su režija, scenario i sporedni glumac/glumica se dele zajednički.

BAFTA

BAFTA (The British Academy of Film and Television Arts ) (prevedeno Britanska akademija filmske i televizijske umetnosti ) jebritanska organizacija koja dodeljuje nagrade filmovima, televiziji i interaktivnim medijima jednom godišnje.
BAFTA je osnovana 16. aprila 1947. kao Britanska filmska akademija. Njeni osnivači bili su slavni filmski umetnici, među kojima su biliDejvid Lin (David Lean), Kerol Rid Carol Reed, Čarls Loton Charles Laughton i drugi. Njen cilj je bio da ojača filmsku industriju koja je oslabila nakon Drugog svetskog rata. Godine 1958. akademija se spojila sa organizacijom The Guild of Television Producers and Directors da bi konačno postala BAFTA 1976.
Njen glavni ured je u Pikadiliju u Londonu, a sama nagrada ima oblik maske po uzoru na pozorište. Članovi mogu postati oni koji su bili barem četiri godine zaposleni u industriji filma, televizije ili interaktivnih medija i koji su preporučeni od drugih članova. Godine 2004. BAFTA je brojala oko 4.000 članova. Ukupno se dodeljuje u 19 kategorija. Mesto održavanja je u bioskopu Odeon u Londonu koji redovno uživo prenosi od BBC.

Prezentacije

Dodela BAFTA nagrade za film se od 2000. održava u bioskopu Odeon na Trgu Lester. Svečanost se pre održavala u april ili maj, ali od 2002. se održava u februaru kako bi preduhitrila dodelu Oskara.
Dodela BAFTA nagrade za televiziju održava se u aprilu ili maju, na odvojenoj svečanosti od one za film. BAFTA za dečji program osnovana je1995. i održava se u novembru. BAFTA je s vremenom stekla visoku reputaciju.

0 komentari:

Objavi komentar

Created By Sora Templates | Distributed By Gooyaabi Templates